Vampiri u opancima

Vampiri u opancima (b92 blog)
Vampiri su stekli svetsku slavu blagodareći povempirenju transilvanskog bojara, grofa Drakule, oličenja pravog gospodina i nadaleko čuvenog ljubitelja dobrog zalogaja ljudskog grla i dobre kapljice čovečje krvi.
A ko bi i pomislio da su prvi-prvcati vampiri čija je slava doprela do evropskog zapada bili naši seljaci i da se po noći nisu podizali iz komfornih porodičnih grobnica i mermernih sarkofaga već iz raskvašene srpske ilovače.
Postojanje Petra Blagojevića iz sela Kisiljevo na Dunavu istorija verovatno ne bi zabeležila da se on posle svoje smrti, 1725. godine, nije povampirio. Blagojević se na dan posle svoje sahrane, na Aranđelovdan, u snu javio svojoj ženi i tražio joj opanke. Svoje lične opanke bez kojih je bio sahranjen. Seljani su shvatili zašto su pokojnom Peri potrebni opanci tek par meseci docnije, kada je za nedelju dana u selu umrlo devet duša. Milsili bi da ih je odnela čuma da svi do jednoga na samrti nisu tvrdili da im se prikazivao pokojni Pera, da ih je davio i da im je govorio da im nema spasa.
Selom je zavladala panika. Još s prvim sumrakom meštani bi se povlačili u kuće i prestravljeni čekali svanuće. Potom se pročulo da je vampir viđan i po tuđim kućama i da nema tog mandala ni katanca koji ga može zaustaviti. Govorilo se da su jedini lekovi krstače, beli luk i ljute paprike, ali ni to nije bilo sigurno. Zato su, po savetu ljudi koji su sa sličnim pojavama imali iskustva, seljani odlučili da raskopaju Perin grob.
Od 1718. severna Srbija bila je pod austrijskom vlašću. Švapska uprava bila je iznenađena panikom nastalom u Kisiljevu i nije bila sklona da poveruje u iskaze meštana. Ipak, kako su seljaci bili “van sebe od straha” Austrijanci su popustili i dozvolili da Petrov grob bude otvoren. Na lice mesta je iz Beograda došla delegacija sastavljena od vojnih i civilnih lica. Prema zvaničnom izveštaju komisije, od svih prisutnih pribranost je zadržao jedino stari grobar. Raskopao je raku, ćuskijom otvorio sanduk od čamovine i na opšte iznenađenje ukazalo se pokojnikovo telo, podnadulo i rumeno, sa naraslom kosom i noktima i pomodrelim usnama musavim od sveže krvi.
- Alaj si se ti, moj Pero, noćas lepo gostio. Što nisi ubrisao ta usta, crni ti? rekao je grobar i zgađen pljunuo.
Pred ovakvim dokazima da je reč o vampiru nisu imali izbora, mrtvо tеlо su probili kocem. Očevici su tvrdili je neraspadnuto truplo dok ga probijali ječalo i bljivalo krv. Pokojni Pera je potom spaljen.
Metodični Austrijanci su tom prilikom saznali da su stanovnicima Kisiljeva slučajevi vampirizma bili poznati još od ranije, iz turskih vremena. Jedan od najpoznatijih vampira bila je Vlajna Ruža koja nije bila krvoločna kao Petar, već je samo imala običaj da prepada meštane koje bi uhvatio mrak u blizini groblja.
Krene neko kući po padini pored groblja kad mu se, niotkuda, prikaže pokojna Ruža, Bog da joj dušu prosti, i alapača kakva je bila priupita:
- Gde si bio u ovo vreme, crni ti? U štetu ideš, đavo te odneo, a žena te, mučenica, čeka kod kuće.
Posebno je volela da noću razbija testije i lonce zaboravljene na dvorištu, da čangrlja lancima od kofe na bunaru i da poštenom narodu drmusa krevete. Seljaci bi je viđali kako da hoda po površini Dunava. Kada bi s vode ugledala nekog komšiju, Ruža bi ga pozvala po imenu:
- Radojeeee, dođi sa zaigramo! - sve u nameri da ga navadi da se udavi. I pošto niko nije bio lud da joj se odazove, ona bi sve življe cupkala po površini vode. Igrala je, zadizala suknje i pokazivala bele drusne butine i pravo je čudo da se nijedan muškarac nije polakomio i krenuo da i on igra na Dunavu.
Ružina rodbina je htela da presvisne od sramote. Kada bi se Ruža pojavljivala na vodi, silazili bi do reke pa bi je sa obale prizivali i moljakali da ih, onako mrtva, ne bruka pred svetom. A ništa joj nisu mogli jer joj se nije znalo groba, udavila se bila nesrećnica u mutnom Dunavu. Na kraju im se smilovala i smirila se, da se više nikome ne prikaže. I baš zbog nje su posle, u nameri da spreče mrtvake da hodaju naokolo, u selu ljude sahranjivali bez opanaka. (Zato je Pera i sa'ranjen bos.) Ipak, nesrećna Vlajna Ruža nije bila zao vampir; nikada nije izazvala pomor, niti je ikoga od živih zarazila svojim zlom.
Još 1725. bečki čаsоpis Volkische Zeitung objavio je članak Vampir von Kisilevo o slučaju Petera Plogojowitza. Od tada su vesti o vampirima u Srbiji krenule da se prenose iz časopisa u časopis, iz zemlje u zemlju, izazvavši pravu pomamu u zapadnoj Evropi. Saznalo se da ova zla bića ponekad haraju svim balkanskim krajevima. Svedočanstva su prevođena s nemačkog na engleski, na francuski, na italijanski, a jedina neprevedena reč bila je ona koje u tim jezicima nije bilo – vampir. I raspalila se mašta bogatih Evropljana pa su izmislili čitav jedan luksuzni svet vamprira u kome su zvezde grofovi bledih lica, zagrnuti crnim pelerinama koji imaju zamkove s kulama pod oblake, kamene nedgrobne ploče s elegantnim epitafima i pohađuju balove po dvoranama s viskoim svodovima. Niko se više ne seća onih iskonskih, narodskih vampira u opancima. Život su proveli radeći zemlju, čuvajući stoku, spavali su na slamaricama, grejali se uz ognjište, muzli krave, sahranjeni su u žutom blatu pod drvenom krstačom bez belega (nit je ko umeo da napiše, nit ko da pročita), a ipak su nas proslavili.

Занимљиво... Леку ћу само да споменем. Ко разуме, схватиће.

Pa sta bi ti falilo da nas podsetis malo...

Pa da, medicus u stvari ne zna priču o Aleksi(Leki), i mi Kusačani imamo svog vampira. Njegovi potomci su i danas među nama! BLIŽE NEGO ŠTO MISLITE!

xexe... pa ajde pravite se pametni jos koji dan... oce li mi neko ispricati jebenu pricu, ili cu se ovako ziv povampirim!!!

Au pa dugačka je to priča, mrzi me da kucam!

E, a mene nije mrzelo da kucam onolike texove!?

Ma moram da pitam potomke da li smem da ovde ispričam priču , ima tu i 18+ stvari i svačega, plašim se da se ne naljute! Ja sam potomak jednog od aktera i što se mene tiče napisao bih je odmah.

Pa to cenzuririši pobogu... ajde, ajde... Sutra 'oću da osvane jedna dobra priča!!!

Та прича није за објављивање, већ само за лично препричавање. У дугим зимским ноћима

E u tom slučaju... meni je zima, i dolazim sutra-prekosutra da čujem tu famoznu priču! Tamo u Drakama se čudne stvari dešavaju...

Nemam dozvolu potomaka za objavljivanje priče tako ćeš ostati uskraćen....jbg.

E pa kao za inat znam i ja jednu (a i više) priču... odnosno više različitih priča, koje imaju isti početak...
Mesto fabule radnje je u Crnoj Gori, u planinskom selu podno Čakora, na samoj tromeđi Crne Gore, Albanije i Nezavisne Države Kosovaa! I za razliku od tvoje priče, gde pokojni (mirnopočivši) Leka, ostaje upamćen samo u sećanju potomaka, u mojoj priči, neki od aktera su još uvek u životu! Priča počinje krajem II Svetskog rata, kada šiptari pokolju (uz najgroznije zločine, koji se mogu zamisliti), polovinu gore pomenutog sela, druga polovina, uspeva da pobegne u planine... U međuvremenu leševi pobijenih meštana leže danima na mestu gde ih je šiptarski handžar stigao (na radost brojnih kučića, mačaka, i divljih zveri iz okolnih šuma, koje će se duže vremena gostiti kvalitetnim mesom!). Zajedno sa našim samoupravnim socijalističkim drugovima partizanima, i narod iz zbega počinje da se vraća na svoja ognjišta, i nastoji da sahrani ono što je ostalo od njihovih bližnjih! Tu nastaju novi problemi... novouspostavljena lokalna vlast, pretnjama, batinama i prosto ''narodnim sudom'' zabranjuje delatnost Srpske pravoslavne Crkve i njenih sveštenika, na oslobođenim područjima (time su sveštenici sprečeni da opoganjene umrle sahrane na propisan način)... I tu počinje prava priča, koja će ostati zauvek upamćena u svesti ljudi tog kraja, koji su seleći se u godinama blagostanja u šumadiju, sa sobom poneli i priče i sećanja na te užasne posleratne godine, kada je bilo opasnije ići noću sam, nego za vreme rata!!! ali otome ću vam pričati, ako dobijem saglsnost, aktera i potomaka...

Šalim se, malo kasnije, nastavak priče sledi...

medicus ::... gostiti kvalitetnim mesom...

:crazy:

Laki ::

medicus ::... gostiti kvalitetnim mesom...

:crazy:

Pa ovo je strašna priča, zar ne...

Jeste. Znam i ja par, sešću neko veče kad udari mraz, pa ću da se raspišem. Možda. Ko zna. Valjda. Da ne obećam, pa posle...

Tek sam sad skapirao da sam se onda naježio...